Nedavno sam na youtube odgledao film ,,Srbi - narod koji nestaje''. Da biste bili upoznatiji sa sadržajem evo linka: http://www.youtube.com/watch?v=lO9UyfUL6Wg
Činjenice iz filma su šokantne, ali ono što je još alarmantnije je naš mentalitet. Iscrpljeni smo kao narod. U nama nema više žara, poleta, kao da smo razočarani i da jedva čekamo da svi pomremo i da nas nestane sa ovog sveta.
Kao neko ko je religijski još uvek neopredeljen, tj. ko je kršten, pravoslavac, ali i dalje nesiguran da li je to uistinu pravi put i kao neko ko nije puki tradicionalista i neko ko nije patrijarhalno vaspitan, malo me je iznerviralo toliko forsiranje vere i religije i urgiranje da svi treba da se okrenemo pravoslavlju, da je sotona ušao u nas, da treba da se pokajemo i ostale dobro poznate fraze.
Ima u Srbiji i ljudi druge veroispovesti kao što ima i Srba druge veroispovesti. Nisu baš svi pravoslavci, ali se i dalje osećaju Srbima.
Glavna stvar koju sam uvideo je da mi uporno dozvoljavamo da budemo gaženi, da budemo ljudi sa slomljenim kičmama, bez ponosa i oni koje voda nosi kako hoće. Zbog toga, a ne zbog manjka vere u Boga, našli smo se u ovakvoj situaciji. Bezlično gledamo šta svako ko je u mogućnosti radi sa nama. Podsetiću na izjavu da u svakoj državi ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva. Tako nam je i danas, tako nam je uvek i bilo. Nije nama potrebna ,,pomoć'' velikih sila da bismo se uništili. Mi to radimo i sami raznoraznim podelama.
Ne treba vam bolji primer od navijača. Jedni su spremni da se tuku sa drugima samo zato što navijaju za različite klubove. Ljudi jedni druge šalju u bolnicu samo zbog nekog čudnog pogleda, slučajnog sudara, neke slučajno izgovorene psovke... Takođe smo se delili na Srbe i Poturice, na one koji su za Obrenoviće i one koji su za Karađorđeviće, na četnike i na partizane, na komuniste i na disidente, na nacionaliste i na evropejce. Uvek su oni jedni bolji od drugih, a drugi izdajnici... Niko da ode do drugog tabora i da kaže:,,Dobro, shvatam te, tako si odabrao, trenutno mislim da sam ja u pravu, ali nisam ovde zbog toga, već da vidim kako možemo da uradimo nešto dobro''. Pljuvanja i prozivanja samo štetu donose. Imamo svi, uglavnom, dve ruke, dve noge, dvadeset prstiju. Oči i nos nam se nalaze između ušiju. Imamo snage da nešto podignemo, povučemo, poguramo.
Ne kažem ja da sad odmah treba da krenemo da se heftamo da nas bude kao Kineza. Mogli bismo prvo malo da menjamo okolinu, da nam bude lepša. Pa zar vam ne prija svima kad u podrumu presložite stvari pa onako lepo izgleda. Zamislite da sredite dvorište, stan, kuću, pa prilaz do kuće pa svaki od nas u istoj ulici uradi isto. Samo dotle kad bismo došli opet bi bila velika stvar, a zamislite tek kako bi bilo da uradimo nešto više od toga. Potrebno je da se kolektivno osvestimo, neki hladan tuš nam je potreban izgleda. Lenji smo. Ovo kažem zato što sam i ja lenj. Ipak, počeo sam da sređujem svoju okolinu gde živim. Sto mi je lepši, uredniji, krevet namešten. Soba usisana, čista, provetrena. Probaću i da se potrudim da ustajem rano. Stalno nešto da menjam...
Znate li zašto ajkule plivaju čak i kad spavaju? U suprotnom bi umrle od nedostatka kiseonika jer moraju da plivaju da bi normalno disale. Zar ne možemo sebe isto tako da gledamo? Da budemo prave ajkule, a ova okolina naše more. Da stalno plivamo, da se stalno krećemo, da budemo u pokretu kako fizičkom tako i misaonom. Čak je i nazadovanje bolje od stajanja jer i dalje znači kretanje. Da bi nešto sagradio, prvo moraš jedan deo da srušiš, da uništiš. Kreći se! Napreduj! Nema više izgovora!
