Došao sam do jednog zaključka danas. Moja zgrada, tj. zgrada u kojoj živim, uzorak je ove naše jadne male države. O čemu se radi?
Jedan od komšija ima običaj da, kad god ima slobodnog vremena, pusti glasno muziku i udara po bubnjevima, nezavisno od doba dana. U pokušaju da ga urazumimo na fin, kulturan način, naišli smo samo na žestok otpor i nerazumevanje. Uz svu tu iritirajuću muziku, sama njegova pojava iritira još više. Ogroman, debeo, neuredan, nezainteresovan. Ponaša se kao klasičan tiranin.
Kućni savet kao da ne postoji, sem kad se donose odluke o čišćenju snega i još nekim sličnim glupostima. Čak smo cimeri i ja išli dotle da smo zvali komunalnu, koja nas je preusmerila na razne moguće brojeve, pa smo na kraju završili na broju na kome nije bilo odgovora. Ukratko, kome god da smo se obraćali za pomoć nije vredelo.
Ono što podseća na našu državu je činjenica da niko u zgradi ne sme da se suprotstavi tom čoveku. Slušam izgovor za izgovorom. Te psihopata je, te nemojte praviti probleme, te ovo, te ono... Kad pitam ljude da li im smeta, svi kažu potvrdno, ali niko ništa ne preduzima. U zgradi živi bar još pedeset ljudi, a teroriše nas jedan matori bolesnik. Niko nema m**a da mu se suprotstavi. Isto kao što je Sloba izdržao na vlasti deset godina, pre njega Tito, pa Karađorđevići, pa Obrenovići, pa ko zna još ko pre njih. Mi smo takav narod da izgleda volimo mnogo da trpimo. Uvek nam je teško da promenimo ono što nam smeta, bojimo se toga.
